Raspravu o data centrima u Srbiji ne treba svoditi na pitanje o dostupnosti i ceni električne energije. Prava pitanja su sledeća: koliko takvih objekata elektroenergetski, vodni i infrastrukturni sistem može da podnese bez narušavanja ravnoteže, ko snosi troškove jačanja prenosne mreže i obezbeđivanja rezervnih kapaciteta, da li subvencije i poreske olakšice proporcionalno stimulišu zapošljavanje, transfer tehnologije i lokalni razvoj, i kako obezbediti da AI i cloud infrastruktura doprinese BDP-u više nego što opterećuje raspoložive resurse?
Kada se govori o otvaranju data centara u Srbiji, najčešće se postavlja pitanje da li naša zemlja ima dovoljno kapaciteta za njihov razvoj u pogledu raspoložive električne energije i finansijskih resursa da se ta infrastruktura dugoročno održi i proširi? Iako je energetska dostupnost ključna, takav pristup je ekonomski i sistemski nedovoljan, piše magazin Biznis i finansije (B&F).
Održivost data centara ne zavisi samo od količine dostupne električne energije, već od ukupnog opterećenja resursa (struje, vode, zemljišta, mreže i infrastrukture) i načina na koji se ti troškovi dele između investitora, lokalne zajednice, javnih preduzeća i države.
Upravo tu nastaje ključna ekonomska dilema: da li digitalna infrastruktura kakvu danas gradimo donosi proporcionalnu korist u odnosu na resurse koje ona trajno zauzima i ograničava za druge sektore?
Energetska održivost
Data centri su neprekidni i neelastični potrošači električne energije, pri čemu objekat sa opterećenjem od 30 MW godišnje troši oko 263 GWh i spada među najveće pojedinačne potrošače u elektroenergetskom sistemu. Pri ceni od oko 80 €/MWh, godišnji trošak struje iznosi približno 21 milion evra, što energiju čini glavnim strateškim faktorom u planiranju i održivosti data centara.
Ključni problem nije sama godišnja potrošnja, već potreba da elektroenergetski sistem u svakom trenutku obezbedi tih 30 MW, uključujući zimske maksimume kada je potražnja najveća. Data centar ne može da smanji potrošnju bez ozbiljnih posledica po korisnike (izlazak iz mreže, gubitak podataka, prekid usluga), pa je „neelastičan“ potrošač koji zahteva stalne rezervne kapacitete, jačanje prenosne mreže i balansne rezerve.
Državni data centar u Kragujevcu trenutno troši oko 0,35 odsto ukupne električne energije zemlje, a planirano proširenje sa 14 MW na 56 MW značajno će povećati taj udeo. Dodatno, dolazak globalnih igrača poput Yango Group, koji planira centralni data centar u Kragujevcu, pokazuje da Srbija postaje deo globalne trke za AI infrastrukturu. Prema procenama, svaki novi veliki centar može napraviti dodatno opterećenje uporedivo sa gradom srednje veličine.
Na to se nadovezuje pitanje energetske efikasnosti. Ukupna potrošnja ne zavisi samo od serverske opreme, već i od hlađenja, napajanja i sigurnosnih sistema. Prosečan globalni PUE (Power Usage Effectiveness) 2024–2025. kreće se oko 1,56, dok su najefikasniji, na primer Google, na 1,09. U praksi, u regionu i dalje je čest PUE 1,5–1,6. Za data centar sa 30 MW IT opreme, to znači ukupnu snagu od 45–48 MW. Razlika između PUE 1,3 i 1,6 predstavlja dodatnih 8–9 MW stalnog opterećenja, odnosno još pet do sedam miliona evra godišnjih troškova struje.
Taj trošak ne snosi samo investitor, već i elektroenergetski sistem u celini. EPS mora da gradi i održava kapacitete koji će tu potrošnju pokriti u svakom trenutku (nove trafo stanice, dalekovode, rezervne izvore, itd.), a deo tih ulaganja preuzima javni sektor, bilo direktno, bilo kroz povećane tarife.
Skriveni pritisak na lokalne resurse
Drugi ključni resurs, koji se u javnim raspravama znatno ređe pominje, jeste voda. Zavisno od tehnologije hlađenja, data centri troše 1-2 litra vode po kWh IT energije. Za centar od 30 MW, sa 263 miliona kWh godišnje, potrošnja vode može dostići 260.000–526.000 m³ godišnje. Pri prosečnoj ceni industrijske vode od oko 0,8 €/m³, direktan trošak je 200.000–420.000 evra godišnje.
Međutim, ovde nije presudna samo cena, već i poreklo vode i raspoloživi kapaciteti lokalnog vodovodnog sistema. Ako se koristi pitka voda iz javnog vodovoda, data centar direktno deli iste resurse sa domaćinstvima, poljoprivredom i drugim privrednim subjektima, posebno leti kada su kapaciteti ograničeni i kada klimatske promene donose suše. U Srbiji, gde su vodni resursi već pod pritiskom u pojedinim regionima poput Vojvodine i Južne Srbije, ovo može postati ozbiljan rizik.
Na evropskom nivou, data centri su tokom 2024. godine potrošili oko 62 miliona m³ vode, dok projekcije ukazuju da bi do 2030. ta potrošnja mogla porasti na približno 90 miliona m³, što odgovara zapremini desetina hiljada olimpijskih bazena. U tom kontekstu, i Srbija, suočena sa planiranim proširenjima kapaciteta i razvojem novih centara namenjenih veštačkoj inteligenciji, mora ovaj trend ozbiljno uzeti u obzir.
Ekološki i zdravstveni uticaji
Pored potrošnje struje i vode, data centri ostavljaju i određene posledice po neposredno okruženje, o kojima se ređe govori. Rezervni dizel-agregati služe za testiranje i hitne slučajeve, pa ne rade stalno, ali emituju fine čestice, NOx i druge zagađivače. U gradovima poput Kragujevca ili Beograda, gde je već prisutan problem sa zagađenjem vazduha, kumulativni efekat više centara može postati merljiv i pogoršati zdravstvene rizike, posebno zimi.
Buka rashladnih sistema proizvodi kontinuiran, niskofrekventni zvuk (55–85 dB(A) van objekta), što može izazvati stres, poremećaje sna i zdravstvene probleme kod stanovnika u blizini. Bez zvučnih barijera ili prigušivača, uticaj na kvalitet života je značajan.
Rešenja postoje, baterijski sistemi umesto dizel-agregata, tiši sistemi hlađenja i odgovarajuće akustične mere, ali povećavaju troškove za 5–15%. U krajnjoj liniji, posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi snosi lokalna zajednica, za data centar od 30 MW to može značiti dodatnih jedan do tri miliona evra godišnje u indirektnim troškovima (troškovi zdravstvene zaštite, praćenje nivoa buke i kvaliteta vazduha, kao i eventualni pad vrednosti nekretnina u okolini data centra), koji se po pravilu ne računaju u investicione troškove.
Sistemska i ekonomska održivost
Ključno pitanje je kolika je stvarna korist za državu i lokalnu zajednicu, imajući u vidu da data centri od 30 MW zahtevaju velika javna ulaganja u elektroenergetsku, vodnu i saobraćajnu infrastrukturu, a broj direktno zaposlenih retko prelazi 30–60 ljudi. Odnos potrošnje energije po radnom mestu (0,5–1 MW) jasno pokazuje da data centri nisu klasični industrijski pogoni i da zahtevaju drugačiji pristup u politici subvencija, poreskih olakšica i korišćenja javnih resursa.
U svetu se već vode debate o uvođenju posebnih tarifa za data centre, porezima na potrošnju vode ili obaveznim ulaganjima u obnovljive izvore energije. U Srbiji, gde su cene struje za domaćinstva relativno visoke nakon višestrukih poskupljenja (poslednje prosečno 6,6% od oktobra 2025), postoji rizik da se troškovi proširenja infrastrukture prebace na građane kroz buduća poskupljenja tarifa.
Zato raspravu o data centrima u Srbiji ne treba svoditi na pitanje o dostupnosti i ceni električne energije. Prava pitanja su sledeća: koliko takvih objekata elektroenergetski, vodni i infrastrukturni sistem može da podnese bez narušavanja ravnoteže, ko snosi troškove jačanja prenosne mreže i obezbeđivanja rezervnih kapaciteta, da li subvencije i poreske olakšice proporcionalno stimulišu zapošljavanje, transfer tehnologije i lokalni razvoj, i kako obezbediti da AI i cloud infrastruktura doprinese BDP-u više nego što opterećuje raspoložive resurse?
Održivost se meri konkretnim brojevima, megavatima, kubnim metrima vode, milionima evra godišnjih troškova i megavatima po radnom mestu. Tek kada se ti podaci stave na sto, uz transparentnu analizu troškova i koristi, moguće je doneti racionalne odluke o ulozi digitalne infrastrukture u ekonomiji Srbije, odluke koje neće žrtvovati dugoročnu stabilnost zarad kratkoročnih političkih ili investicionih interesa.
