Dobre preduzetničke ideje ne priznaju granice, a u svemirskom sektoru to postaje očiglednije nego billo gde.
Kada dvadesetdvogodišnji Leonidas Askanakis iz Bavarske govori o svom projektu, jasno je da ga ne pokreće samo ambicija mladog inovatora, već i potreba da se reši tehnički, ekonomski i bezbednosni problem koji je decenijama rastao iznad naših glava.
Njegovi radni dani, isparcelisani u intervale od po 30 minuta od ranog jutra do kasno u noć, predstavljaju rit am rada nekoga ko pokušava da stigne korak ispred nevidljive pretnje. Project-S, startap koji je osnovao, postao je njegova stalna obaveza i noću, dok prati izveštaje o novim fragmentima koji se pojavljuju u orbiti.
Svemirski otpad danas predstavlja jednu od najbrže rastućih opasnosti u globalnoj infrastrukturi. U orbiti oko Zemlje nalazi se oko 2.000 komercijalnih i satelita koje kontrolišu državne agencije. Procenjuje se da pored toga postoji više od 300.000 komada svemirskog otpada veličine do 25cm, i u proseku se godišnje jedan satelit onesposobi zbog ovog otpada.
Svaki od tih fragmenata, pri orbitalnoj brzini od oko 28.000 kilometara na sat, može izazvati lančanu reakciju sudara poznatu kao Keslerov sindrom, što bi moglo da ugrozi satelite za navigaciju, klimatski monitoring, telekomunikacije, energetske mreže i deo vojnih sistema. Najkritičnije zone nalaze se u pojasu između 700 i 800 kilometara visine, gde se otpad može zadržati od nekoliko decenija do nekoliko vekova, u zavisnosti od gustine atmosfere i solarne aktivnosti.
A upravo fenomen takvog dugotrajnog zagađenja svemira šokirao je Askanakisa još tokom prve godine studija. Pitao se kako je moguće da industrija koja je promenila svet ostavlja opasan materijal da kruži planetom vekovima, a da pritom ne postoji komercijalno održiv model za njegovo uklanjanje. Iako je teško pronalazio saradnike, ključan trenutak dogodio se tokom odmora na Kritu, kada je shvatio da rešenje ne može biti samo tehnološko, već mora da bude i tržišno. Iz takve logike nastao je Project-S.
Ideja projekta je da se lansira satelit opremljen radarom visoke osetljivosti koji može da detektuje fragmente veličine ddo 10 santtimetara - oblast koja je do sada ostajala u „sivoj zoni“ između mogućnosti optičkih teleskopa i postojećih radarskih sistema.Uz integrisane algoritme
za analizu putanja, ovaj sistem bi omogućio prvi sveobuhvatni katalog srednjeg svemirskog otpada. Nakon toga, plan je da se razviju sonde sa robotskim manipulatorima, sposobnim da pri kontrolisanom manevrisanju hvataju veće objekte i izvlače ih iz orbite tako da sagore u atmosferi. Ovakav model predstavlja kombinaciju nadzora, prevencije i aktivnog čišćenja, što do sada nijedna evropska kompanija nije realizovala u komercijalnom obliku.
Prvi signali da projekat ima realan potencijal stigli su kroz inicijalne razgovore sa Airbusom, dok je usvajanje novog EU Zakona o svemiru - koji nalaže operaterima da uklone svoj otpad po završetku misije - postalo dodatni regulatorni podsticaj.
Bavarska među zvezdama
Iako su ovakvi projekti tradicionalno vezani za Rusiju, Sjedinjene Države, Japan ili Veliku Britaniju, Bavarska se poslednjih godina pozicionirala kao rastući centar evropske svemirske industrije. Od 2018. godine uložila je više od 245 miliona evra u razvoj svemirskih tehnologija, uključujući inkubatore, istraživačke institute, testne poligone i startape.
Project-S je u tom sistemu prepoznat kao inicijativa visokog rizika, ali i velikog potencijala, pa je dobio milion evra za razvoj prve misije, planirane za lansiranje 2026. godine. Prema podacima pokrajinske vlade, u Bavarskoj danas radi više od 10.000 visokokvalifikovanih stručnjaka u svemirskom sektoru, a cilj je da region postane ključni stub evropskih aktivnosti u orbiti.
Askanakis se kroz šalu priseća reakcija iz Kalifornije, gde često ne veruju da je moguće da startap dobije institucionalnu podršku tako brzo i direktno.
Iza inspirativnog elementa ove priče stoji i ozbiljan strateški značaj: ekonomije sve više zavise od orbitalne infrastrukture, a broj komercijalnih satelita ubrzano rastee. To znači da će svemirski resursi postati još ograničeniji, a rizik sudara veći.
U takvoj budućnosti, kompanije koje razvijaju rešenja za bezbednost orbite biće jednako važne kao i one koje lansiraju satelite. Project-S pokazuje kako tehnološka inventivnost jednog pojedinca i institucionalna podrška jednog regiona mogu da se ukrste oko problema koji je dugo bio potcenjen.
Zato ova priča prevazilazi okvire jednog startapa. Ona pokazuje da se inovacija često rađa iz suočavanja sa problemima koje većina ignoriše, ali i da je za njihovo rešavanje neophodna kombinacija vizije, upornosti i okruženja koje razume strateški značaj svemira za svakodnevni život.
vremenu kada orbitalni prostor postaje ključno infrastrukturno polje, neko mora da preuzme ulogu čuvara reda. Project-S je pokušaj da se ta uloga definiše na vreme - pre nego što orbita postane trajno neupotrebljiva.
